Moj otac Gojko bio je knjigovođa i celog života radio je od jutra do večeri. Pešice je iz Vladetine ulice išao do Direkcije za izgradnju mostova u Sremskoj ulici, gde je bio zaposlen kao šef računovodstva. Popodnevne i večernje sate obično je koristio da dodatno, honorarno radi u drugim preduzećima. Krajem godine pravili su se takozvani bilansi i tada je istovremeno kompletirao tri do četiri takva bilansa.
Sećam se da jednom, kada sam imao šest godina, nekoliko noći nije oka sklopio: nikako u bilansu nije mogao da pronađe tadašnjih pet dinara. Pošto mi je baba Vuka upravo dala deset dinara da kupim dve kugle sladoleda kod poslastičara Tome, uzeo sam samo jednu kuglu, a preostalih pet dinara dao ocu da se više ne muči tražeći tih pet dinara. Tada nisam shvatao da problem nije bio u tih tričavih nekoliko dinara, već u tačnosti bilansa.
Kada mi je uveče, 31. decembra 1958. godine, otac predložio da se prošetamo Beogradom, bio sam veoma iznenađen, ali istovremeno i presrećan. Bila je to naša prva i jedina zajednička šetnja. Na Trgu Marksa i Engelsa presreo nas je neki fotograf — neočekivano je iskočio iz mraka i blic je sevnuo. Rekao je da nas je slikao i da bi trebalo da kupimo fotografiju. Otac je prihvatio ponudu, a fotograf je dodao da će nas još jednom snimiti „za svaki slučaj“. Nismo imali pojma da je to bio trik za navlačenje mušterija, jer je prvi „snimak“ zapravo bio samo sevanje blica.
Produžili smo do poslastičarnice Pelivan i, dok sam jeo kadaif i pio bozu, otac mi je pričao kako je u mojim godinama svakog dana, pre odlaska u školu, mušterijama raznosio kolače koje je pravio njegov otac Aksentije, jedan od prvih beogradskih poslastičara. Mali Gojko se jednom sapleo i pao, a torta je završila u blatu. Vratio se kući plačući, ali deda Aksentije ga nije grdio. Samo ga je nežno poljubio i obrisao mu suze, a onda zasukao rukave i za tili čas napravio novu tortu.
Upitao sam oca zašto se ova poslastičarnica zove Pelivan, a on mi je ispričao da je, daleke 1851. godine, poslastičarnicu osnovao Goranac Mustafa, rodom iz sela Zli Potok kod Dragaša u Gori, južno od Prizrena. Bio je ulični prodavac sladoleda i boze u Beogradu, ali istovremeno i čuveni rvač, koji je pobedio prvaka Osmanskog carstva i tako zaradio mnogo novca. U čast te pobede dao je svojoj porodici prezime Pelivan, po persijskoj reči pelevan, odnosno junak — kako u Turskoj zovu one koji se bave narodnim sportskim rvanjem.
Kada sam se, dvadeset godina kasnije, našao u Skoplju i na banderi ugledao plakat o borbi pelivana u obližnjem selu Studeničani, bio sam oduševljen — najzad ću moći da vidim i snimim pelivane.
Borbe pelivana, snažnih momaka u kožnim pantalonama, golih do pojasa i namazanih uljem, odigravale su se na livadi, uz navijanje mnogobrojnih gledalaca i glasnu muziku grupe Roma, koji su duvali u zurle i udarali u tupane, nalik velikim bubnjevima. Tokom tih borbi, od kojih su neke trajale i po više sati, video sam i snimio razne zahvate: hvatanja s leđa za vrat (bondruk), zatim nešto slično duplom nelzonu (kurtpandž), uvrtanja sa prebacivanjem (sarma), kao i hvatanja iza pasa i jedne noge (čerek). Na prvi pogled, ovo poslednje hvatanje učinilo mi se veoma neobičnim, ali pošto sudije nisu reagovale, zaključio sam da je dozvoljeno.
