Krajem 1974. godine, po povratku sa odsluženja vojnog roka, razmišljao sam o temi koja bi mogla biti zanimljiva časopisu poput National Geographic-a. Pošto sam do tada već donekle upoznao Makedoniju, odlučio sam da započnem rad na fotografskoj priči o ovoj tadašnjoj jugoslovenskoj republici. Kupio sam mapu Makedonije, desetak rolni dijapozitiv-filma Agfa CT 18, prelistao svih osam tomova Enciklopedije Jugoslavije, napravio beleške o mestima koja sam želeo da posetim i prvi put se sistematski i planski upustio u foto-reportažu.
Desetak godina kasnije, videvši te fotografije, Jugoslovenska revija objavljuje veliku reportažu o Makedoniji i potpisujem ugovor za snimanje fotografija za monografiju. S velikim entuzijazmom započinjem novo fotografisanje.
Prošao sam Makedoniju uzduž i popreko. Bio sam oduševljen onim što sam video i doživeo — svuda su me dočekivali s pažnjom, a ljudi koje sam sretao bili su izuzetno srdačni. Jednom mi se čak dogodilo da, zanesen lepotom pejzaža, preteknem traktor ne primetivši da prelazim punu liniju. Saobraćajni milicioner zapisao je moje podatke, uz objašnjenje da mi za taj prekršaj sledi oduzimanje vozačke dozvole. Ipak, jedan telefonski poziv Fahriju Kaji — makedonskom sekretaru za informisanje, pesniku i pripovedaču zaduženom za saradnju sa mnom — bio je dovoljan da se ceo slučaj zaboravi.
U zapadnom delu današnje Severne Makedonije, u oblasti poznatoj kao Reka, žive Mijaci — slovensko pleme o kojem je Jovan Cvijić pisao kao o Srbima doseljenim iz Albanije. Njihovi običaji, uključujući i slavljenje slave, veoma su slični starim srpskim običajima. Govorilo se da su Mijaci među najvrednijim i najtalentovanijim graditeljima u Makedoniji, te da su učestvovali i u gradnji Miloševog konaka na Topčideru. Sve to me je podstaklo da ih posetim i fotografišem.
Fotografija prikazuje tradicionalno okupljanje Mijaka — kolo u kojem žene, obučene u raskošne narodne nošnje, nose obredne korpe sa darovima. Snimljena odozgo, scena otkriva ritam zajedništva, složenost običaja i snažan osećaj pripadnosti, koji se prenosio generacijama.
Priznajem da jesam jugonostalgičar, ali ne zbog tadašnjih političkih rukovodilaca, već zbog zemlje koju sam voleo od Triglava do Dojrana i zbog ljudi koji su u njoj živeli. Sa velikom ljubavlju započeo sam rad na foto-monografiji Makedonije. Nažalost, krvavi raspad zemlje prekinuo je taj projekat. Ostala su sećanja — i poneka fotografija.
