U Vojvodinu sam prvi put otišao u leto daleke 1953. godine, još pre nego što sam pošao u školu. Mama, tata, stariji brat, baba i ja uputili smo se u posetu rođacima, da sa njima provedemo desetak dana. Voz kojim smo putovali zaustavio se pred zoru u jednoj od mnogobrojnih usputnih stanica, a čika u čudnoj uniformi i sa crvenom kapicom na sav glas je povikao: „Inđija!”
Kako su mi detinjstvo ispunjavali Bafalo Bil i njegove borbe sa Indijancima, učinilo mi se da sam čuo „Indija”, pa sam skočio na prozor da vidim Indijance. Stariji brat mi je objasnio da nismo stigli u Indiju, već u Inđiju, i da, uostalom, Indijanci i ne žive u Indiji, već u Americi. Bio sam donekle razočaran, ali mi je to leto donelo niz novih i zanimljivih doživljaja.
Prvo smo se zaustavili u Sremskoj Kamenici i tu sam shvatio zašto neke naše komšije u Nišu mamu zovu Sremica — zato što je ovde rođena. Nekoliko dana smo proveli kod ujne Evice. Dvorište njene kuće bilo je na obali Dunava i tu sam svakog jutra u pesku pronalazio razne lepe puževe i školjke. Ujna mi je pričala da je ovde nekada davno živeo mamin deda Nikola Bugarski, učitelj i blizak prijatelj Čika Jove Zmaja. Odmah sam joj izrecitovao pesmicu Ala je lep ovaj svet, koju sam te godine naučio u zabavištu.
Mome bratu je te godine već bilo devetnaest i pozvao je neku devojku na kupanje u Dunavu. Dok su se oni sunčali na pesku i nešto razgovarali, osetio sam se prilično zapostavljeno, pa sam počeo da ga zadirkujem. Iako uopšte nisam znao da plivam, rekao sam mu da sam bolji plivač od njega. Ljutito je skočio, podigao me i bacio u Dunav.
Reka je na tom mestu bila prilično duboka i počeo sam da se davim. Začudo, to mi nije ni najmanje smetalo. Osećao sam neko blaženstvo i činilo mi se da hodam sve dalje po nekom plavom, mekom tepihu, po kome se preliva sjaj bisera i dragog kamenja — baš kao u čarobnoj Alibabinoj pećini.
Otvorivši oči na vrelom pesku, prvo što sam ugledao bila su uspaničena lica mog brata i devojke, koja je prošaptala: „Diše. Živ je!” Ne znam da li sam tada bio na ivici života, ali u ispovestima onih koji su preživeli kliničku smrt često se pominje neizmerna lepota tog trenutka — baš kakvu sam i ja osetio.
Nekoliko dana smo proveli u Sremskoj Kamenici, a onda smo vozom produžili do Beočina, gde nas je dočekao rođak Acko, koji nas je volovskim kolima odvezao do svoje kuće u zaseoku Šakotinac. Dvadesetak raštrkanih kuća nalazilo se usred stare šume i svakog trenutka sam očekivao da se odnekud, niz lijanu, preda mnom pojavi sam Tarzan. Umesto njega, video sam lisice i zmije, a strižibube i jelenci bili su mi tih dana najbolji drugari.
Veoma me je začudio običaj tamošnjih ljudi da jedni drugima, čak i kada se ne poznaju, pri susretu požele „Dobar dan”. Majka mi je objasnila da je to običaj kulturnih ljudi, a baba je dodala da „lepa reč i gvozdena vrata otvara”. Po povratku kući pokušao sam da i u Niš unesem taj kulturni običaj, pa sam pristojnim „Dobar dan” pozdravljao nepoznate ljude koje sam sretao na ulici. Njihovi začuđeni pogledi su me, međutim, ubrzo odvratili od te ideje.
