Tokom gimnazijskih dana pored mene je sedeo moj drug Pera Plemić. Njegov otac Aca bio je stolar koji je uramljivao slike poznatih beogradskih slikara. Često sam sa Perom posećivao Čika Acu u njegovoj radnji jer sam tu mogao da vidim najnovija ostvarenja naših umetnika pre nego što su i bila izložena u nekoj galeriji.
Jednoga dana Peri je jedan slikar poklonio kalendar sa fantastično odštampanom reprodukcijom čuvenog španskog umetnika grčkog porekla El Greka “Toledo u oluji”. Ta reprodukcija toliko me je oduševila da je Pera na kraju morao da mi je da. Pošto sam se i sam tada intenzivno bavio slikanjem, kopirao sam je mnogo puta: pastelom, akrilikom, uljem… Čvrsto sam odlučio da i ja jednog dana naslikam “Beograd u oluji”. Kasnije, tokom studija, slikarstvom sam se bavio sve ređe, a foto-aparat je sve više dominirao.
Dugogodišnju želju da “naslikam” “Beograd u oluji” ostvario sam tek 22. maja 2007. godine. Tog dana u poslepodnevnim satima zacrnelo se nebo iznad Beograda. Zgrabio sam torbu sa aparatima i odjurio na Ušće. Iako je kiša pljuštala kao iz kabla, levom rukom držao sam kišobran koji je jak vetar bacao tamo-amo, a u desnoj je bio foto-aparat koji je štektao kao mitraljez pokušavajući da uhvati trenutak dok munja preseca nebo.
Kada sam se sav mokar vratio kući i pogledao snimljen materijal, samo na jednoj fotografiji bila je munja kakvu sam želeo. Dovoljno.