Grupa dečaka i devojčica iz Međugorja izjavila je da im se na obližnjem brdu 24. jula 1981. godine “ukazala” Gospa. Vest se brzo proširila svetom i veliko broj medija preneo je tu priču.

Kako sam ja nekako baš u to vreme napustio “Ilustrovanu politiku” i krenuo u slobodnjačke vode, odlučio sam da odem u Međugorje i napravim jednu foto-reportažu o tome šta se tamo zbiva. Spakovao sam dva Nikona, kupio stotinak rolni slajd filma i krenuo u avanturu.

Lako sam pronašao fra Slavka Barbarića koji je bio zadužen za decu koja su svakodnevno primala poruke od Gospe u jednoj maloj sobi preko puta crkve. On me je odveo kod župnika fra Joze Zovka koji je trebalo da mi da dozvolu da uđem u tu sobu i snimim decu tokom razgovora sa Gospom. Međutim, župnik je bio prilično nepoverljiv i kada je čuo da dolazim iz Beograda rekao: “Zašto Vi dolazite ovde? Vama je bolje da fotografišete Avalu ili Vrnjačku Banju. Vi ovo što se ovde događa ne možete da shvatite”. Ne znam kako mi je to palo na pamet, ali kao iz topa sam odgovorio: “Znači li to da treba da budem majmun ako bih želeo da fotografišem zoološki vrt?” Zanemeo je i posle nekoliko trenutaka kratko izustio: “Imate moju dozvolu”.

Već oko četiri sata tog popodneva skupilo se mnoštvo sveta oko kućice gde su bila deca. Moja supruga i ja smo ušli unutra. Ona je sa jednim foto-aparatom stala u jedan ugao sobe, a ja sam postavio stativ na suprotnoj strani. Kada su se “deca-vidioci”, tačno u pet, ukočila i počela da mrdaju ustima, Dobrila je napravila nekoliko fotografija, a motor na mom aparatu je štektao kao mitraljez. Po završetku događaja, prišao mi je fra Barbarić sav crven u licu i ljutito rekao da je mislio da ću napraviti samo jedan snimak. Izvinio sam se, rekavši da nisam želeo da propustim ni jednu sekundu ovako važnog događaja. Napolju nas je masa opkolila i svi su pitali: “Da li ste videli, da li ste videli?” Odgovorio sam nonšalantno da smo videli, misleći da su nas pitali da li smo videli šta se dogodilo u sobi. Međutim, oni su shvatili da smo i mi videli Gospu i to odmah svima razglasili posmatrajući zaprepašćeno čas nas, čas oblake na nebu.

U Međugorju smo ostali oko tri meseca snimajući vernike sa svih kontinenata. Za razliku od bahatih stranih turista koji su posećivali Jugoslaviju u to vreme, ovo su bili divni ljudi koji su često do duboko u noć tiho pevali duhovne pesme.

Zahvaljujući francuskoj agenciji “Gamma” sa kojom sam tada započeo saradnju mnogi časopisi širom sveta objavili su moju foto-reportažu o Međugorju, a “Turistkomerc” iz Zagreba štampao je jednu malu foto-monografiju na 16 jezika u preko 100.000 primeraka.