Dok sam bio mali, sa roditeljima sam leto obično provodio kod maminih rođaka, na Fruškoj gori. Malo smo se odmarali, malo plevili korov sa maminom sestrom od ujaka, tetka Vukicom, i njenim vrednim sinom, bata Ackom, koji je to zvao zanimacija.
One godine kada sam napunio jedanaest, otac je dobio mesto šefa računovodstva u Direkciji za izgradnju mostova – i solidnu platu, pa ne samo što su roditelji mogli da redovno plaćaju rate kredita, već su i odlučili da tog leta odemo na more. Za taj luksuz je trebalo nabaviti novac. Kako se na kredit moglo doći samo do bonova za kupovinu nameštaja ili bele tehnike, otac je smislio kako da nadigra državu: bonove mu je unovčio komšija koji je radio u Gradskom magacinu, čuvenom Gra-Ma.
Mama, tata, baba i ja truckali smo se celu noć nekim starim autobusom, kojim smo stigli pravo u Biograd na Moru. Čim smo se iskrcali, na rivi smo ugledali rasporenu ajkulu i oko nje ljude koji su pričali da je pre nekoliko dana pojela nekog Nemca. Moram priznati da nisam baš bio oduševljen tim prvim utiskom.
Smestili smo se u jednu sobu u kući porodice Dominis i odmah krenuli na plažu Soline. Stalno mi se u glavi vrzmala ona ajkula i roditelji nikako nisu mogli da me nagovore da uđem u vodu. Izgovarao sam se da mi je voda hladna i sate proveo na jedinom dušeku na naduvavanje koji smo imali, pomno posmatrajući more ne bih li video neku ajkulu.
Tek pošto sam se uverio da je situacija bezbedna, oprezno sam zakoračio u vodu, koja je bila baš prijatna i, za razliku od Save, u kojoj sam učio da plivam, neverovatno bistra. Nije mi se dopadalo što je slana, ali šta ću – ništa nije savršeno. I samo što sam se oslobodio i zaplivao, primetih ispod sebe nešto što me prati. Mahnito sam plivao čas levo, čas desno… ali neman me je pratila u stopu. Kad me je to bacakanje toliko iscrpelo da sam ostao bez daha, predao sam se, stao na dno i iščekivao da me ajkula pojede. Odahnuo sam kad sam shvatio da je to bila samo moja senka na peskovitom dnu.
Naši domaćini, Pero i Neda Dominis, bili su veoma ljubazni. Pero me je čak i nekoliko puta svojom sandolinom vodio na pecanje i naučio me da su najbolji mamci mali račići koji žive u napuštenim ljušturama puževa – tamburaci.
To znanje sam iskoristio mnogo godina kasnije, u Herceg Novom, gde sam letovao sa suprugom Dobrilom, decom i šest njenih drugarica – neke od njih nisu bile udate, a nekima su muževi zbog posla morali da ostanu u Beogradu, pa sam, ne računajući decu, bio jedini muškarac u društvu. Pošto na suncu brzo izgorim, do plaže sam uvek nosio otvoren ogroman suncobran, a za mnom je išla kolona od šest žena. Izgledao sam kao Pikaso na onoj fotografiji Roberta Kape iz 1948. godine.
Jednog dana odlučili smo da iznajmimo brodić i da se provozamo do ostrva Lastavica, na kome je tvrđava Mamula, u kojoj je u Drugom svetskom ratu bio koncentracioni logor. Zamolio sam kapetana broda da nas prvo odveze do mesta gde je more najdublje kako bih malo pecao. Začuđeno me je pogledao i rekao da u podne nema riba. Svejedno sam insistirao, pa je bacio sidro kada smo stigli do dubokog mora. Iz ranca sam uzeo teglu sa tamburacima, zakačio mamac na udicu i spustio je do dna. Nije prošlo ni desetak sekundi – osetio sam da se najlon zateže i trza – i izvadio ribu iz mora. Žene su zapljeskale, a ja sam skinuo ribicu sa udice i vratio je u more. Kapetan broda se prekrstio, pogledao u sve one žene oko mene i rekao:
„Ala vas, gospodine, ’oće ribe.“
Što se tiče letovanja u Biogradu na Moru, najzanimljivije mi je bilo što sam u gradu pronašao radnju nad čijim je velikim izlogom bio natpis: Leopold Pelicarić, soboslikar i ličilac. U izlogu su stajale jedna uljana slika i nekoliko palastura, najvećih mediteranskih školjki, ukrašenih crtežima grada i natpisom Biograd na Moru.
Kroz otvorena vrata video sam dva slikara za štafelajima. Bili su to Leopold i njegov prijatelj, slikar iz Beograda – Mišić ili slično tome, ne sećam se imena jer je bilo sasvim obično… a Leopold mi je zvučalo tako muzikalno i podsećalo me na Leonarda da Vinčija, u to vreme mog omiljenog slikara.
Dugo sam stajao pred tim izlogom i provirivao kroz vrata, posmatrajući slikare. Čika Leopold je hteo malo da se našali sa mnom i pozvao me je da uđem u radnju, što sam sa zadovoljstvom prihvatio. Zaključao je vrata, navukao zastore na prozore i rekao da će mi odati veliku tajnu, koju niko ne sme da zna: kako se preparira platno za slikanje.
Pošto sam u to vreme već slikao uljem na platnu, postupak mi je bio poznat, ali pravio sam se da sve to prvi put vidim. To je jedna od mojih osobina: i kad nešto znam, slušam druge kada mi o tome pričaju. Uvek računam da ću, možda, naučiti još nešto.
Posle Leopoldovog iscrpnog objašnjenja o pripremi platna, ljubazno smo se pozdravili i on mi je poželeo srećan put, jer smo se mama, tata, baba i ja te noći autobusom vraćali u Beograd.
