Ritam sena

          Na jednoj službenoj večeri, moja supruga Dobrila i ja sedeli smo, po protokolu, za stolom sa bivšim predsednikom Makedonije Kirom Gligorovim i njegovim sekretarom. Pošto mi gotovo nikada ne večeravamo, tek smo simbolično okusili salatu, više iz učtivosti nego iz gladi. A oni — čorba, sarme, pečenje…

          Uz osmeh su nam objasnili da se oni hrane kao konji: preko dana ne jedu, od jutra do večeri rintaju, a onda uveče sve nadoknade i spokojno odlaze na počinak.

          Ta mi je rečenica ostala urezana u sećanju.

          Kada sam iz vazduha ugledao ova dva konja u Sakulama — jednog već oblikovanog, drugog još nesigurnog, ždrebe koje se tek privikava na svet oko sebe — kako zajedno prilaze crvenim kolima punim sena, pred očima mi nije bio samo prizor iz seoskog dvorišta.

          U tom njihovom tihom zajedništvu bilo je nečeg duboko prirodnog, gotovo naslednog: ritam života koji se ne objašnjava, već prenosi, kao navika, sa kolena na koleno.